Posle četiri godine, Baba Zula, psychebelly spektakl iz Turske, ponovo će nastupiti u Beogradu u okviru drugog izdanja World Music Festivala Todo Mundo.
Iskoristili smo ovu priliku da sa Muratom Ertelom, sazistom i jednim od osnivača benda prodivanimo o njihovom prethodnom nastupu u Beogradu, poslednjem albumu Gecekondu, ašicima, cenzuri i zabranama u Turskoj, Eleni Hristovoj, Alexander-u Hacke-u…
Ovo vam nije prvi put da ste u Beogradu – ili možda jeste, s obzirom da je vaš nastup na Belef-u 2009. delovao više kao „tajni koncert" (zbog propusnica do kojih je bilo teško doći). Kakvi su vam utisci o srpskoj publici i o Srbiji uopšte?
Pa, više volimo da sviramo po Balkanu, nego po Evropi. Ovi prostori imaju duh i energiju koji ne postoje u Evropi. Evropa je, nažalost, počela da se ponavlja u smislu kulture i budućnost je na Balkanu. Kada dolazimo u Srbiju, osećamo se kao da smo u nekoj istambulskoj četvrti, kao da smo u rodnom gradu. To je jako dobar osećaj. Takođe, srpska publika je jako druželjubiva i otkačena. Ta otkačenost nam se takođe sviđa.
Činilo mi se da je Gecekondu možda „bogatiji” i „manje improvizovan” - pogotovo ako se uporedi sa prethodnim albumom - ali sam s druge strane stekao utisak da je naziv albuma (van njegove socijalne/političke konotacije) referenca na vaš „improvizovani” pristup muzici i da u tom smislu čitav album funkcioniše kao neka vrsta „manifesta”. Koja je bila vaša vizija sa Gecekondu?
Pa, Gecekondu ima mnogo više tekstova nego prethodni albumi. To je višejezični album. U šezdesetim i sedamdesetim mnogo ljudi je dolazilo u velike gradove u potrazi za poslom. U velikim gradovima oni nisu imali svoje kuće i gradili su ih ilegalno. „Gecekondu” označava upravo ovakvu vrstu kuća. Ako možeš da je izgradiš preko noći, ona postaje legalna.
Te kuće su vrlo karakteristične; to su prizemne kuće, sa malim vrtom u kom je drveće. Danas ih vlast uništava kako bi izgradila nove nebodere i naše mlade generacije nemaju pojma o „gecekondu” kulturi. U tom smislu naš album je suvenir namenjen njima.
Jedna od stvari koja mi je upala u oči u vezi sa poslednjima albumom bila je La furet dans la foret en feu, saradnja sa jednim prilično opskurnim minimal electronic/industrial/world music sastavom, Alcalica-om (koji je, uzgred, takođe nastupao u Beogradu). Kako je došlo do toga?
Oni su naši dobri prijatelji i pomislili smo „Zašto ne bismo uradili zajedno pesmu na Gecekondu?”
Na Gecekondu ste sarađivali i sa Elenom Hristovom (Baklava, Bioscopia). Kako ste stupili u kontakt sa njom? Kako je bilo sarađivati sa Elenom?
Upoznali smo je u Skoplju. Došli smo u Skoplje da sviramo na tamošnjem Jazz Festivalu. Ja i moja bivša žena smo se motali po Staroj skopskoj čaršiji i spazili smo jednu finu radnju sa suvenirima. Vlasnik nas je prepoznao, pošto je i on Turčin. Rekao nam je da malo sačekamo i da će pozvati jednu makedonsku prijateljicu koja mnogo voli našu muziku. Složili smo se i posle dve šoljice čaja ona je došla. Bila je to Elena. Rekla je da želi da peva pesmu Cecom. Pomislio sam „Zašto da ne?”. Došli smo zajedno na mesto na kom je trebalo da se održi koncert, probali smo pesmu pre nastupa, svideo nam se njen glas i te večeri ona je pevala Cecom.
Eto, tako smo upoznali Elenu.
Čini se da je u Turskoj neka vrsta društvene/političke osvešćenosti nerazdvojiva od muzike. Često si navodio ašike kao svoje uzore, a znam da su i Baris Manco i Cem Karaca izuzetno cenili Asik-a Veysel-a. Da li možeš da nam kažeš nešto više o ašicima i o njihovom uticaju na tursku kulturu i društvo?
Nažalost, popularna turska kultura danas želi da izbriše kulturu ašika. Ašike ne možete da vidite na TV-u ili da ih čujete na radiju, ali oni još uvek odolevaju i bore se kao nekad. Mi se ponašamo poput njih. TV stanice nas ne vole i ne žele da nas prikazuju u svojim emisijama, ali sviramo po gradovima Anadolije, a to je prava stvar, ovo ostalo je virtuelno.
Još uvek imate probleme sa cenzurom i zabranama?
Naravno. Turska je prva u svetu po tome što su joj novinari, predavači, političari, parlamentarci i studenti u zatvoru. U Turskoj ne postoji sloboda govora. Naš čuveni pijanista Fazil Saz je dobio deset meseci zatvora zbog svojih natpisa na Twitter-u.
Turska je zemlja sa neverovatnom muzičkom tradicijom - pretpostavljam da nam je Crossing the Bridge pružio samo maleni uvid u njenu savremenu muzičku scenu. Da li možeš da nam kažeš nešto više o tzv. „alternativnoj“ sceni u Turskoj (šta god da podrazumevaš pod tom etiketom)?
Alternativna scena je uglavanom underground i jako je dobra. Na televiziji ne možeš da vidiš ništa od toga, ali imamo dosta klubova sa živom muzikom u Istambulu i tamo se nešto još uvek dešava.
Da li ste još uvek u kontaktu sa Alexander-om Hacke-om? Skoro sam video da ponovo svira sa Crime and the City Solution.
O, da. Sreli smo ga u Mood Club-u u Cirihu, slučajno, dok smo bili na evropskoj turneji prošlog meseca.
Stigli smo u Cirih, otišli u klub na tonsku probu i sreli ga tamo. Došao je u klub da potraži svog prijatelja, a onda je saznao da sviramo i sačekao nas. On je sjajan momak i dobar prijatelj. Volimo ga.
Filmska muzika je vrlo važan segment vašeg rada i imao sam utisak da soundtrack-e tretirate kao „regularne“ albume. Da li postoji neka razlika u pristupu kada pišete muziku za film i muziku za „regularan“ album?
Baba Zula je osnovana da bismo uradili muziku za film Tabutta Rovasata. Filmska muzika je zbog toga vrlo važna za nas. Svojom muzikom možeš da daš novu dušu filmu.
Kakvi su vam planovi za budućnost?
Želimo da sviramo po raznim delovima sveta.
Hvala ti puno na intervjuu. Za kraj, da li bi mogao da nam daš listu svojih top 5 turskih i top 5 „zapadnih“ albuma?
O, to se stalno menja u zavisnosti od našeg raspoloženja i vremena.
Trenutno slušamo savremenu kolumbijsku muziku, kompilaciju Future Sounds of Buenos Aires, muziku iz Bejruta, kmerske rep momke, lam lao hip hop iz Laosa i Kambodže.
Bend zvani Kirika, Ceyhan Prensi, regionalni hip hop momak, i Ankara Songs su trenutno naši omiljeni što se tiče Turske.
Predvodeći power trio (gitara, bas i bubnjevi) Hugh Cornwell je zahvalio publici (koja se brzo okupila u velikom broju!), što je došla na nastup i rekao da mu je drago da je posle toliko vremena ponovo u Beogradu (prvi put je bio sa The Stranglers davne 1990-te!)...
